ДАЛЕКО ОД АПАТИНА, А СРЦЕМ УВЕК КОД КУЋЕ

Постоје људи који оду далеко, али никада истински не напусте свој завичај. Један од њих је и Апатинац Петар Пискуловић, који већ готово шест деценија живи и ради у Аустралији, али у срцу и даље носи свој родни град.

Вођен управо том љубављу, Петар је одлучио да финансијски помогне обнову оштећених гранитних плоча на канделаберима у главној апатинској улици, желећи да на тај начин остави свој мали, али искрен допринос лепшем изгледу града.

„Отишао сам 1968. године у Аустралију. Већ наредне године поново сам дошао у Апатин, јер ми је недостајало све оно што нисам могао да доживим тамо. Од тада смо моја супруга Недељка, рођена Апатинка, и ја увек налазили начин да се враћамо. Остајали смо и по три месеца, а сада долазимо готово сваке године, нарочито за Рибарске вечери. Ту су наши пријатељи, успомене и све оно што нас изнова враћа. Нема ништа лепше од места у коме си се родио. Ја стварно мислим да је Апатин најлепши на свету“, каже Петар.

Његова прича је подсетник да се љубав према родном месту не гаси одласком, нити је могу избрисати године и хиљаде километара. Напротив, понекад управо удаљеност учини да човек још снажније осети колико му недостају Дунав, шеталиште, улице детињства и људи са којима је одрастао.

Председница општине Апатин Дубравка Кораћ уприличила је пријем за Петра Пискуловића, како би му захвалила на овом лепом и несебичном гесту. Том приликом поклонила му је слику апатинског шеталишта крај Дунава – симбол места коме се увек враћа и реке за коју га вежу најлепше успомене.

Петров гест није само допринос уређењу града. То је порука да се љубав према завичају може показати делима, ма где човек живео. Апатин је богат управо због својих људи – оних који су остали, али и оних који су отишли, а никада нису престали да га воле.