У МАЛОМ ВРТУ РАСТЕ ДИВЉИ ПЛОД, МОТО КЛУБ „ПАНТЕР“ ОБЕЛЕЖИО 20. РОЂЕНДАН

 

Вече препуно емоција отворио је локални бенд „Крвава Мери“, а потом нас је музика повела кроз деценије – од The Doors-a и Janis Joplin, преко Index-a, Групе 220 и Азре, до Атомског склоништа и ЕКВ-а. Свирало се и певало за дане када се музика слушала срцем, а траке премотавале оловком.

 

„Ко не слуша песму, слушаће олују“ одјекнуло је са канала, у тренутку када је на сцену ступио Ален Исламовић. Са гитаром и гласом који носи патину времена, испевао је и за Есму и Шејлу, али и за све нас који смо одрасли уз звук плоча и касета.

Није их само отпевао — проживео их је поново, као некада. Његов глас, сигуран и снажан, одзвањао је тако јасно да се чинило као да не слушамо свирку под отвореним небом, већ најчистију студијску верзију с неког старог винила.

Исти онај глас који је некада пунио стадионе Југославије, сада је на каналу код Беле лозе доказао да рокенрол не стари – само добија нови живот.

 

Посебна посвета припада онима који воле звук мотора са унутрашњим сагоревањем. То су људи који путују и кад стоје, који слушају свет другачије – кроз вибрацију гаса, кроз ветар у визиру, кроз кључ у контакт брави. Баш као што се некада стварао рок – искрено, сирово и без филтера – тако и они живе. Они не носе само кожне јакне, већ приче, падове, успоне и километре на својим леђима. За њих, друм је више од пута – то је путовање ка себи.

И баш због таквих, и због свих који су дошли да поделе овај важан јубилеј, атмосфера на каналу није била само концертна. Била је породична. Она бајкерска, топла и гласна. Она рокерска, помало бунтовна, али увек искрена. И пре свега – људска.

 

У свету који све брже заборавља лепе тренутке, овакве вечери остану дубоко урезане – као најдража песма у старом албуму. И ако је истина да „љубав је кад ти срце гори, а не знаш због чега“, онда је ово био један од тих тренутака. Где све гори, али је срце пуно.

 

Фотографије и текст: Данило Тркуља