АПАТИН - ОПШТИНА ЗА СВЕ НАС

Када размишљамо о томе како ће Апатин изгледати за 20 или 50 година, шта видимо? Каква је судбина наше општине? Какве су нам шансе у 21. веку? Какав је план развоја?

Најлакше је рећи – отворите фабрике. Сви бисмо били срећни када би некаквом чаролијом могло да се отвори 50 погона, али нажалост није тако. То је проблем и мука читаве Србије. У протеклих неколико деценија, наше друштво је испустило много шанси и престигле су нас земље које су нам дуго гледале у леђа: Мађарска, Чешка, Словачка. Они су правилно видели куда се свет креће и прилагодили се, па су инвеститори отишли тамо. Ми остали се сада боримо и исправљамо грешке из прошлости.

Апатин као општина имао је своју велику шансу, са средствима која су се слила пре 15 година од приватизације поноса апатинске индустрије. Наравно, део тог новца је искоришћен за развој инфраструктуре, међутим пропуштена је прилика да се размишља стратешки и дугорочно, да се осмисле развојни пројекти који би наш град одржали „изнад воде“ у глобализованом свету.

Јер глобализовани свет је наша реалност сада. Апатин се више не такмичи (за људе, за таленте, за инвеститоре) само са Сомбором или Оџацима. Па чак ни са Суботицом и Новим Садом где наши најпаметнији одлазе да студирају. Ми се такмичимо и са Мађарском и са Чешком и са Немачком и са Норвешком, са свим оним местима која су нам данас свима доступна: за студирање, за запослење, за пресељење. Како ми, као мала општина, за српске појмове забачена (далеко од главних саобраћајница и великих градова), која узгред није ни високошколски ни значајан економски центар, можемо да пливамо у 21. веку?

Тако што објективно оценимо своје место у данашњем свету. Тако што правилно схватимо своје потенцијале и радимо на њима. Објективни проблеми општине Апатин су и географска позиција и образовне прилике и економски развој. Међутим, ту се налазе и наше шансе. Наша географска позиција ставља нас у срце Европског Амазона, предивне нетакнуте природе Подунавља. Можда смо забачени када се посматра из Београда или Новог Сада, али морамо гледати шире: ми смо капија Србије, прво пристаниште по уласку у Србију Дунавом и град у непосредној близини две чланице Европске уније, Мађарске и Хрватске. Зато смо посвећени томе да наш град што боље повежемо кроз велике пројекте: градњу луке, обнову пристана, повезивање на нове магистралне путеве које Влада Србије планира.

Наша снага су и људски, организациони и културни капацитети да Апатин учинимо бољим и пожељним местом за живот. Пре годину дана, покренули смо програм „Апатин – Општина за све нас“, као иницијативу за побољшање квалитета живота у нашој општини. Резултати су већ видљиви: реконструише се Дом здравља, у припреми је комплетна модернизација Основне школе у Апатину, изграђене су модерне јаслице, предшколске установе у селима се реконструишу по узору на онакве какве виђамо по Западној Европи. Градимо савремена дечија игралишта, али и основну инфраструктуру попут  расвете, путева и аутобуских стајалишта. У плану је још много тога. Све са циљем побољшаног квалитета живота и стварања места у којем људи желе да живе.

Културна динамика Апатина се такође мења. Готово да седмица не прође без неког догађаја: концерта, изложбе, представе. За само пар месеци смо у нашем граду видели светске звезде, Амиру Медуњанин и Јована Колунџију. Да Вам је пре 7 или 8 година неко рекао да се у Апатину одржавају и ноћ музеја и фестивал крафт пива и божићни вашари и позоришни фестивали; и да долазе најпознатији српски муралисти да улепшавају наш град; и да највеће архитекте наше земље пројектују градски музеј – одмахнули бисте руком.

Овај фокус на инфраструктуру, здравство, школство и културу не значи да смо запоставили привреду и да се не боримо свакодневно да повећамо запосленост и стандард. Али „довођење фабрике“ је дуготрајан процес- Ипак, има помака. Текстилна и обућарска индустрија је започела опоравак са неколико нових погона у нашем граду у последњих неколико година. У сарадњи са Председником Републике Александром Вучићем покушавамо да доведемо једног великог инвеститора у Слободну зону, и надам се да ћемо ускоро имати лепе вести. Такође верујем да је врло близу и системско решење за бродоградилиште, још једног рањеног гиганта апатинске привреде.

Али у данашњем свету, само економија није довољна. Немачка штампа је пуна чланака о Немцима из дигиталних индустрија који одлазе да живе у чешка села – у потрази за миром, нетакнутом природом, добрим условима живота (и добром интернет везом). Нови Сад је препун српских програмера који су се вратили из Америке јер су проценили да им је живот квалитетан и јефтин у овом граду, а да им посао неће патити због тога. Мокрин, забачено банатско село тик уз границу са Румунијом, дом је десетинама међународних предузетника и програмера који одавде обављају своје послове на глобалном тржишту. То је само један пример. Људи на крају каријера, или они који су зарадили довољно да не морају да размишљају о томе одакле обављају посао, данас имају луксуз да бирају где ће живети – на основу квалитета живота, културних садржаја, лепоте природе, инфраструктуре. Међу тим људима је свакако и много Апатинаца који су данас успешни широм Србије и широм света.

Ми нисмо универзитетски центар и на том пољу губимо људе који одлазе да се школују – али на другим пољима можемо да се боримо. И растућом привредом, али и квалитетом живота и коришћењем свих наших потенцијала: географских, природних, културно-историјских, како бисмо направили пожељно место за добар живот. То је дугачак и тежак развојни пут, али је у 21. веку за нас као малу општину, једини могући.